U rubrici Ulica za izdanje podcasta za 28. jul razgovarali smo sa Vidom Knežević, predstavnicom asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, koja se već mesecima unazad bori za bolji materijalni položaj umetnika u Srbiji putem inicijative Kako do dostojanstvenog rada u kulturi. Vidu smo za početak pitali da nam kaže nešto više o aktivnostima NKSS i koji su zapravo razlozi iza održavanja najnovijih protesta.
Vida Knežević: Kampanja za dostojanstven rad u kulturi je pokrenuta još prošle godine tokom septembra meseca, iako smo mi radili na tome i u prvoj polovini godine i upravo su se zahtevi ticali boljeg materijalnog i radnog položaja svih onih koji rade na nezavisnoj kulturnoj i umetničkoj sceni, ali zapravo svih onih koji rade van institucionalnog sistema u Srbiji. Fokusirali smo se na dva konkretna zahteva koja su najviše artikulisana u javnosti od tog perioda do danas. Prvi se tiče poboljšanja konkursnih politika, kako bi se zapravo konkursi sprovodili krajem godine za sledeću godinu, da bi organizacije mogle da dobiju budžet već početkom godine i da mogu da realizuju svoje programe tokom svih 12 meseci, što se trenutno praksi ne dešava. Konkursne procedure se sada sprovode polovinom godine a budžet se dobije recimo tokom letnjeg perioda i ono što preostaje akterima u kulturi jeste taj drugi period godine kada oni mogu da pripreme, sprovedu i realizuju svoje programe, što je zaista malo i to dovodi do niza drugih problema. Drugi zahtev se odnosio na otpisivanje dugova samostalnim umetnicima i umetnicama koji nisu njihovom krivicom napravljeni ali se gomilaju i to je trenutno za same umetnike veliki budžet, dok za samu državu nije. Postoje procedure i sve je maltene uređeno, prikupljena je sva dokumentacija, samo da se sprovede taj otpis duga. Međutim, on i dalje na čekanju i zapravo su to dva ključne razloga za koje se mi zalažemo i za koje se borimo.
U nastavku razgovora Vida se posebno osvrnula na položaj umetnika koji rade u sivoj zoni i nemaju zaštitu radnih prava.
Većina ljudi koji rade u tom nezavisnom sektoru, to jest vaninstitucionalnom sektoru, nema ugovore o radu – to su uglavnom ugovori koji su autorski ugovori, ugovori o delu, mnogi rade u sivoj zoni, mnogi rade na crno. Deo njih je u statusu samostalnih umetnika ili samostalnih stručnjaka u kulturi, što je zvanični status, zakonski uokviren, ali tu postoje problemi jer se to bazira na autorskim ugovorima. Ljudi koji su u tom statusu imaju penziono i zdravstveno, ali su onemogućeni po drugim osnovama u odnosu na ono što zakon o radu pruža onima koji su stalno zaposleni, tj. koji imaju ugovor o radu. Tokom pandemije smo organizovali istraživanje zajedno sa ULUS-om i anketu koja je pokazala da na nivou Srbije postoji veliki broj ljudi koji su preko noći izgubili sva primanja, odnosno mogućnost primanja i ostali bez bilo kakvih materijalnih uslova i sredstava. I onda smo mi organizovali solidarnu pomoć koju smo budžetirali i pokušali da na taj način pomognemo onim ljudima kojima smo mogli – to je nekoliko hiljada ljudi i njihovih porodica.
Ono što stalno ističemo kada govorimo o toj borbi za dostojanstven rad u kulturi jeste da je jako bitno da se druga reprezentativna umetnička društva uključe u ovu borbu, kao i sindikati u sektoru kulture, kojih ima. Jer se ovi problemi ne tiču samo takozvane nezavisne kulturne scene već čitavog sektora u kulturi i vrlo dotiče i javne institucije, zaposlene u javnim institucijama, iako to sada deluje odvojeno.
Većina ljudi koji rade u tom nezavisnom sektoru, tj. vaninstitucionalnom sektoru, nema ugovore o radu – to su uglavnom ugovori koji su autorski ugovori, ugovori o delu, mnogi rade u sivoj zoni, mnogi rade na crno.
Vida se osvrnula i na mogućnosti zapošljavanja u kulturi.
Ljudi koji rade u nevladinim organizacijama, dakle van javnih institucija, nisu nužno svojom voljom birali da rade u takvim okvirima i na taj način. Međutim, Zakon o zabrani zapošljavanja koji godinama unazad mnoge mlade koji završe fakultete onemogućava da se zaposle u javnim institucijama i tera ih da rade u tom nezavisnom sektoru. Sve te organizacije i pojedinci se projektno finansiranju i to je skoro jedini oblik finansiranja, osim recimo volonterskog rada ili preko donacija. Tek se danas promišlja na koji način organizacije mogu da se samofinansiraju ili finansiraju putem drugih vidova finansiranja. Za sada je dominantno projektno finansiranje, to znači da organizacije apliciraju za javne fondove preko Ministarstva kulture i drugih lokalnih opština. S druge strane postoje mnogobrojne evropske i globalne fondacije koje finansiraju taj rad, pa i regionalne na kraju krajeva. Projektni rad sam po sebi ima svoje probleme koje se tiču i projektnog rada u užem smislu, odnosno zavise od nekih politika koje određuje te fondacije. Javni fondovi su s jedne strane minimalni, a s druge strane ograničeni time što kasne, pa su organizacija primorane da apliciraju gde god mogu. Taj projektni rad je baziran na samoeksploataciji jer mnogi ljudi rade mnogo više od osam radnih sati dnevno, a s druge strane su potplaćeni za taj rad. To je često nesvesno i nereflektovano među nama, da taj volonterski rad ne treba da bude nešto što podržavamo. Način da ljudi prežive i žive dostojanstveno od svog rada se tek sad artikuliše kao narativ koji većina ljudi u sektoru kulture usvaja. To je određena mistifikacija koja dolazi iz umetničkog polja i način na koji se umetnost poima u buržoaskom društvu, da umetnicima nije potrebno da njihov rad bude plaćen, već rade zato što su talentovani i zato što imaju potrebu da rade.
Mi smo u poslednjih par meseci imali nekoliko akcija koje mi zovemo javnim protestnim forumima. Ispred samog Ministarstva kulture smo organizovali nekoliko tih javnih protestnih foruma, gde smo izneli naše zahteve ali smo i pozvali scenu da se uključi u artikulaciju novih zahteva, jer je problema puno a godinama se ne rešavaju. Prvi takav forum je doveo do toga da nas predstavnici Ministarstva kulture na čelu sa ministarkom kulture pozovu na sastanak, gde smo ponovili naše zahteve i zahtevali da nam napismeno obrazlože koje zahteve će podržati i implementirati i na koji način. Oni su nam odgovorili pismeno i dali svoje mišljenja na te zahteve, ali ono što smo iz toga shvatili jeste da su oni spremni na kozmetičke izmene dok strukturne probleme ne planiraju da rešavaju. Mi želimo da nastavimo pritisak koji se sprovodi na taj način, i to pripremamo za septembar.
Više o planovima za dalje akcije poslušajte u kompletnom intervjuu sa Vidom na našem podcastu!
Radnički glas 