U rubrici Pogon za izdanje podcasta za 30. jun razgovarali smo sa Kristijanom Karavanom, prosvetnim radnikom iz Rumunije, o borbi prosvetnih radnika u Rumuniji. Nastavnici u Rumuniji su 22. maja započeli tronedeljni štrajk, prvi put od 2005. godine, a u obustavi rada učestvovalo je hiljade i hiljade radnika. Između ostalog, Kristijana smo pitali da nam kaže nešto više o kontekstu u kom je došlo do štrajka, kako je inflacija uticala na radnike u Rumuniji, a posebno prosvetare, i šta je zapravo dovelo do samog štrajka.
Kristijan Karavana: Prva bitna stvar je da nas je inflacija jako pogodila, cene su skočile 40% procenata a životni standard je pao. Što se tiče štrajka, dobra stvar je što prosvetari i dalje imaju sindikate – postoje dva velika sindikata prosvete. Tražili smo povećanje plata, povećanje procenta BDP-a koji se ulaže u prosvetu a koji je trenutno 5%. To je izuzetno malo, mislim najmanje u Evropskoj uniji. Po zakonu, država je u obavezi da uloži 6% u prosvetu. Ono što smo zapravo dobili nije ni blizu tih brojeva predviđenih u zahtevima. Dobili smo jako malo povećanje plata, nekih 100 eura kada pretvorimo iz lokalne valute. Država je obećala povećanje plata od 25% od početka sledeće godine ali nismo uvereni da će to obećanje i ispuniti. Od ovog meseca plate će se povećati za nešto više od 100 eura. Ako pitate mene ili bilo kog drugog prosvetara koji je štrajkovao u ovoj državi, ne, štrajk nije bio uspešan i svi se osećaju izdanim od strane naših sindikalnih lidera jer su obustavili štrajk nakon tri nedelje.
Koje su konkretne stvari koje su dogovorene na kraju kada je štrajk obustavljen? Pominje se u medijima da su dogovoreni jednokratni godišnji bonusi?
K. K.: Da, iz tog bonusa ćemo dobiti povišice. Prvo su nam obećavali nekakve vaučere iz Evropske unije, što nas je naravno razočaralo jer su za pregovaračkim stolom eksplicitno tražili povećanje plata i veća ulaganja u prosvetu po zakonu, a vi nam nudite vaučere? Država nudi vaučere, mi govorimo da nam trebaju povišice, oni onda nude još vaučera. Sve to je pokazalo koliko nemaju ni minimum poštovanja prema našim zahtevima. Svi su bili dosta besni. A mediji su bili sve vreme protiv nas, izmišljali priče o pohlepnim profesorima koji hoće da uskrate deci obrazovanje. Kao da smo neki paraziti koji samo hoće da se obogate na račun dece. Mediji su baš vodili jaku kampanju protiv nas. Što nije novo, prošle godine su protestovali vozači gradskog prevoza koje su mediji i liberalni establišment takođe razvlačili. Ista situacija, pohlepni vozači koje nije briga za radnike. Isti narativ svaki put. Sindikalne vođe predstavljaju kao mafijaše. Ali uprkos svemu ankete su pokazale da imamo podršku naroda. Većina ljudi, oko 80% je podržavalo prosvetare jer na kraju krajeva znaju koliko smo bedno plaćeni. Mogu da dam konkretnije brojke, recimo mlad i nov profesor zarađuje 500 eura. Dok je kirija u Bukureštu oko 250 ili 300 eura, dakle pola plate ode na kiriju. Jedan od zahteva je bio da se minimalna plata prosvetnih radnika podigne sa 500 eura na 800 ili 900 eura.
Da nismo imali sindikat ne bismo imali ni štrajk. Da, ishod nije bio sjajan, nismo izborili sve što smo tražili, ali je bolje od ničega. Pokazali smo i državi i političarima da smo i dalje jaki i da i dalje možemo da izvedemo štrajk. Ako ti se ne dopada kako tvoj sindikat radi, uključi se i uradi nešto povodom toga, pokušaj nešto da promeniš, pokušaj da ga reformišeš.
Prema izveštajima desetine hiljada zaposlenih u prosveti je stupilo u štrajk, u mnogim gradovima širom Rumunije, kako su tekle pripreme i organizacija samog štrajka tog obima?
K. K.: Počeli smo sa protestima, sindikalne vođe su tražile od države da stupi u pregovore. Pregovori su bili neuspešni, protesti su bili neuspešni, to je sve trajalo par meseci. Na kraju smo stupili u štrajk jer je sve drugo propalo a i jer su svi zakonski uslovi za štrajk bili ispunjeni. Prosvetari su prosto glasali za štrajk i potpisali, sam taj proces nije naročito revolucionaran, obična birokratska procedura. Glavna lekcija u svemu ovome, što se mene tiče, jeste da čak i ako si u najgorem sindikatu, sa najgorim mogućim sindikalnim vođama, čak je i loš sindikat bolji od nikakvog sindikata. Da nismo imali sindikat ne bismo imali ni štrajk. Da, ishod nije bio sjajan, nismo izborili sve što smo tražili, ali je bolje od ničega. Pokazali smo i državi i političarima da smo i dalje jaki i da i dalje možemo da izvedemo štrajk. Ako ti se ne dopada kako tvoj sindikat radi, uključi se i uradi nešto povodom toga, pokušaj nešto da promeniš, pokušaj da ga reformišeš.
Država neće ispuniti zahteve, verovatno ćemo štrajkovati ponovo. Problem u međuvremenu je to što tronedeljni štrajk prosto znači skoro celu izgubljenu platu. Ljudi su trenutno prilično očajni. Mnogi razmišljaju o tome kako da promene posao i karijeru, kako da nauče da rade bilo šta drugo. Prosveta u Rumuniji je u dosta lošem stanju. Dešavali su se slučajevi da deca upadaju i umru u poljskom toaletu tokom školskog odmora u nekim ruralnim delovima zemlje – deca koja idu u osnovnu školu. Takođe postoji ogroman problem sa rasizmom, imamo par situacija segregacije u školama gde, na primer, postoje odvojene škole za Rome. U gradu Jaši postoji škola na dva sprata, jedan je za rumunsku decu a drugi za romsku – i oni funkcionišu odvojeno, tako da deca nemaju zajedničke školske odmore kako se ne bi sretali. Rumunija je pravi primer propale neoliberalne države.
Poslušajte kompletan intervju sa Kristijanom!
Radnički glas 