U rubrici Pogon za izdanje podcasta za 21. jul razgovarali smo sa Mehmedom Hasanovićem, predsednikom skupštine Sindikalne organizacije mrkog uglja Banovići iz Bosne i Hecegovine. Rudnici mrkog uglja u Bosni i Hercegovini nalaze se jednoj prolongiranoj kriza, koja je delom izazvana i zbog širih politika da se rudnici uglja zatvaraju i da se, kada je u pitanju proizvodnja struje, prelazi sa uglja na druge izvore energije, kako održive tako i fosilne. Mehmeda smo pitali da nam kaže nešto više o krizi rudnika uglja u Bosni i Hercegovini, ali o tome kako komentariše ideje da treba odustati od proizvodnje električne energije od uglja i kako se njegov sindikat postavlja prema ovom pitanju.
Urušavanje Apoteke Beograd. Vođenje sastanka – Radnički glas
Mehmed Hasanović: Krize sa ugljem i priča vezana za obnovljive izvore i proizvodnju električne energije uglja dosta je usmerena od strane određenih lobija i ljudi koji bojim se da imaju nakane malo drugačije od onih koje su realne, odnosno stvarne. Mi nemamo taj problem, da to raspravimo, rudnici u BiH su sistemski loše vođeni ili namerno loše vođeni – a definitivno je loše vođeno, nemaju viziju ni jasno iznesen put od strane struke kuda i gde idu. Trenutno u svetu je nemoguće zamisliti situaciju da imamo ovakav komfor kakav imamo, a niko neće da kaže stanovništvu da neće imati takav komfor ako se ugase sve termoelektrane. Obnovljivi izvori energije i zaštita okoline su važne teme i tu moramo maksimalno ulagati u obnovljive izvore i tu nema dileme, ali moramo da znamo da je takav vid snabdevanja stanovništva električnom energijom nemoguće uspostaviti. Vi ne možete planirati svoj život u odnosu na to kada pada kiša, kada vetar duva ili kada će sijati sunce. Vi morate imati te bazne proizvođače koji će u tom nedostatku da vam obezbede taj komfor koji imate.
Mi kao rudnik nismo u sastavu Elektroprivrede, nismo dio energetskog sistema, Vlada je vlasnik, a mi nismo hteli da krenemo u neku nakaradnu ideju da se napravi takozvani koncern gde se od svih rudnika uzima imovina, uzima pravni legalitet, jer oni nemaju imovinu i na taj način čime da upravljaju, smenjuju se uprave i ukidaju nadzorni odbori i tako Elektroprivreda kao jedna firma koja ništa drugo ne radi osim što u Sarajevu odlučuje o sudbini svih drugih a ne doprinosi ni kilovat-času električne energije. Proizvodnja električne energije kada pričamo o termoenergetskim postrojenjima kreće iz rudnika, to je jasno poznat put. Od bagera, kamiona i mehanizovanog čela do termoelektrane, tu se spali, pretvori u paru, pretvori u električnu energiju i ide na mrežu. Centrala u Sarajevu nema tu nikakvog uticaja, kamo sreće da nam može pomoć, a rudnici su tako teška delatnost da uvek ima problema. Oni su napravili koncern gde su omogućili da upravljaju i da određuju a da zapravo nemaju nikakve odgovornosti. Mi smo se tada kao sindikalna organizacija izborili da ne budemo dio toga. Ne jer mislimo da nije dobro da budemo jedinstveni, ne jer mislimo da je dobro da se cijepamo – naprotiv, mi smatramo da smo mi jedno i da moramo imati zajednički cilj, pa ćemo videti ko kosi ko vodu nosi, kakve su čije odgovornosti i kakve su čije obaveze – nego zato što ne možete vi mene natjerati da ja radim na svoju štetu.
Mi smo tražili da se fokus vrati prema radniku, da se vrati njemu dignitet, omogući da bude što sigurniji njegov rad i naravno da naplati svoj rad, jer u konačnici ta električna energija od njega zavisi. Pokušavamo ponovo da saniramo rudnik, pokušavamo da vidimo na globalnoj sceni gde rudnici idu. Ja sam ubeđen da do 2050 godine kako je zacrtano – i evo već provlači se ponovo ideja i ta priča da ugalj mora da bude tranzicijsko gorivo do 2050 godine. Svako normalan ko može danas na tri klika da vidi potrošnju električne energije u svetu dobijenu iz uglja i ostalih izvora kako kažu fosilnih goriva i šta mi menjamo? Dakle nama se predstavlja, pogotovu zemlje poput Bosne i Hercegovine, mi imamo instaliranih kapaciteta nekada, zavisno od vremenskih uslova, 50% je bila proizvodnja iz obnovljivih izvora, 50% iz termoelektrana. Čak smo nekada imali koliko se ja sećam 55 ili 60% iz obnovljivih izvora ali realnih obnovljivih izvora iz hidroelektrana, iz solara, evo iz vjetroelektrana – ja smatram da zaista imam toliko i znanja i referenci da mogu adekvatno da kažem i smijem taj izraz da iskoristim: biomasa koja se nama predstavlja na ovaj način kako se seče nije nama u stvari obnovljivi izvor energije i moramo prestati ljude da lažemo. Nama šuma treba za kisik, nama šume trebaju da ih čuvamo a ne da ih sečemo. Ako bismo trenutnu potrošnju, recimo u baznoj proizvodnji uglja ili sve zamenili sa šumom, onda sa ovakvim načinom eksploatacije mi bismo za 10-15 godina došli do toga da nemamo uopšte drveta.
Mi smo tražili da se fokus vrati prema radniku, da se vrati njemu dignitet, omogući da bude što sigurniji njegov rad i naravno da naplati svoj rad, jer u konačnici ta električna energija od njega zavisi.
Smatram da termoelektrane, savremene danas veoma kvalitetne kogeneracijske termoelektrane treba da se prave blizu velikih lokalnih zajednica, blizu velikih gradova. Na taj način koristimo tu toplotnu energiju koju u konzumu za zagrijavanje grada imamo ogromne uštede jer nećemo morati tu da imamo individualna ložišta, nećemo zagađivati, ali te termoelektro bi morale da imaju najsavremenije filtere i one bi se koristile samo u zimskom periodu za zagrijavanje i za balansiranje mreže u letnjem periodu. To je taj model i ne postoji na svetu drugi model. Postoji laž ako ja prodajem plinske elektrane ili sam glavni uvoznik plina, ja ću da kažem: okej, plin je jedino rešenje ili da je plin fosilno gorivo jednako kao i ugalj. Od načina sagorevanja zavisi kakva je termoelektrama, možemo nekad da imamo čak i gora zagađenja okoline iz plinske.
Optimalno rešenje za svaku državu, za svaku regiju je da ima svoju proizvodnju energije, da bude suverena i nezavisna proizvodnja energije. Veoma brzo industrije idu za sigurnim snabdevačima energije i naravno na taj način treba da pazimo da minimalno zagađujemo, da minimalno štete pravimo društvu jer ne smemo zbog želje i profita niti da oštetimo nekog, ne daj bože nečije zdravlje ugrozimo. Ali ne možemo ni oduzeti komfor koji su ljudi dostigli danas. Zamislite da kažete svima na Balkanu: ljudi nema dovoljno energije, gasite klime, gasite TV, a mi to kažemo.
Ono što smo mi kao sindikalna organizacija uradili, mislim da je to prvi put, da potpisali ugovore, tražili najstručnije ljude za svaku oblast. I generalno nemamo problem od Vlade, ministarstva, uprava da tražimo adekvatne sastanke i da dovedemo budite sigurni kvalitetne ljude. Ne da mi odlučujemo nego da budemo partneri. Ali mi moramo znati da oni koji odlučuju moraju imati odgovornost. Mislim da je struka i vraćanje ka običnom radniku i običnom čoveku i davanje njemu digniteta nama zaista veoma neophodna. Jer na kraju krajeva od radnika sve kreće, radnik mora biti u fokusu. Ove velike kompanije koje se glođu i koje se napadaju za taj svoj kolač i samo pričaju o profitu, koliko oni uzimaju udela i igraju se brojevima, ne igraju se uopšte imenima i ljudima. A mi pričamo o ljudima, zdravlju i potrebi da ljudi žive, da žive od svog rada a da nikome ne prave štetu.
Hajde da samo malo konkretizujemo – zapravo govorimo o situaciji da je i na vašoj skupštini sindikata jedna od tema bila i podrška izgradnji termoelektrane u Banovićima koje bi imala odlike najsavremenije termoelektrane na ugalj. A da se istovremeno u Bosni i Hercegovini propagira ideja prirodnog gasa kao neka vrsta tranzicionog rešenja, koja bi se naravno u tom slučaju u potpunosti oslonila na uvoz tog energenta, pošto Bosna i Hercegovina nema svoje izvore prirodnog gasa. Tako da ova situacija koju opisuješ uopšte nije apstraktna, nego je zapravo vrlo konkretno u vašem slučaju, i nešto da čim se i sam sindikat na svojoj skupštini direktno bavio.
Da upravo tako. Rudnici mrkog uglja Banovići su tu priču pokrenuli iz razloga izgradnje termoelektrane, iz razloga obezbeđenja konzuma za zagrijavanje najmanje dva grada i zato što trenutni blok u termoelektrani Tuzla, blok 6, koji koristi samo mrki ugalj prestaje sa radom. On neće više raditi zbog tehnološkog a i zagađenja, i mi smo došli u situaciju davno nekada da znamo da vidimo taj kraj, nama je definisan tog i tog dana naš ugalj se ne može prodavati i mi smo pravili kao alternativnu proizvodnju, pokrenuli proceduru o proizvodnji termoelektrane 350 megavata. To je u ovom regionu najbolje rešenje bilo. Kogeneracijski blok sa sagorevanjem u fluidiziranom sloju, gde mi imamo mogućnost da peglamo, da minimalno zagađujemo okolinu pripremom i tretmanom uglja, nego da rovni ugalj koristimo na način da onoliko koliko nam treba u fluidiziranom sloju sagorevamo. Dakle maksimalno iskorištavanje i dvostruko odsumporavanje. Mi smo čak od 2020. godine uveli, samo da Vlada Federacije kao vlasnik da nama garanciju, da završi neke proceduralne stvari i obezbedili su se i novci. Ostalo je 15% i garancija Vlade i tada je politika to zaustavila. Mnogi kažu da je to plinski lobi, a ja verujem jer zamislite da imate mogućnost da dobijete dva-tri miliona stanovnika koliko ima u Bosni i Hercegovini su koji neovisni u proizvodnji i imate 3 miliona budućih kupaca. To je bio cilj, da se zaustavi i da mi koji smo neovisni proizvođači postanemo kupci tog izvoznika plina koji bi nama prodavao plin, ovde bi sagorevao i to se predstavlja kao epohalno otkriće, iako ne postoji nijedan argument zašto bi se to uradilo. Ni finansijski ni ekološki, nijedan stručni argument izuzev da kažete ja prodajem plin i meni bi to najbolje bilo a vi ćete se uklopiti. Sutra ćete možda dobiti neku subvenciju. Mi smo kroz skupštine zahtevali i insistirali od svake uprave da potencira ponovo na tom vraćanju projekta, da potencira priču, jer mi sve zvanične skupštine šaljemo i Ministarstvu i Vladi i upravama, jer su oni vlast, oni upravljaju ovim kapitalom, da treba da misle i o nama. Tako da smo svaki put, pa evo i na zadnjoj skupštini, potencirali da se ta priča vrati. Možda je zaustavljeno, možda je prošlo puno vremena, ne znam trenutno u kojoj je fazi, budući da protekla uprava nije ništa na tome radila i čak su sa Vladom išli da to zaustave. A mi smo potencirali da se ponovo nastavi priča oko toga.
To je bio cilj, da se zaustavi i da mi koji smo neovisni proizvođači postanemo kupci tog izvoznika plina koji bi nama prodavao plin, ovde bi sagorevao i to se predstavlja kao epohalno otkriće, iako ne postoji nijedan argument zašto bi se to uradilo. Ni finansijski ni ekološki, nijedan stručni argument, izuzev da kažete ja prodajem plin i meni bi to najbolje bilo a vi ćete se uklopiti. Sutra ćete možda dobiti neku subvenciju.
Neko za takvu odluku treba da odgovara. Ja ne mislim da nekome treba skidati glavu, ali treba javno reći ko je zaustavio to bez obrazloženja i napravio ovoj državi štetu. Čisto da se zna ko je na kojoj strani. Da ste to napravili, mi bismo imali kvalitetniji blok nego mnogi koji danas rade u Nemačkoj i obezbedili bismo sigurno proizvodnju. Mogli bi sanirati rudnike i ta Vlada bi zaradila ogroman novac. Mi ako ugasimo trenutne bazne proizvođače, mi kupujemo električnu energiju na tržištu, a tamo je 5 do 10 puta skuplja od one koju danas mi plaćamo. Tako da odluka koja će doprineti da se to ugasi, obezbeđuje našem svakom stanovniku pet do deset puta veći račun za električnu energiju i paralelno obezbeđuje mu najmanje tri puta veće cene proizvoda koji koriste dosta električnu energiju. Obezbeđuje mu i da nijedan više investitor ni proizvođač bilo čega u Bosni i Hercegovini koji koristi više električnu energiju neće tu ostati nego će ići. Nećemo moći obezbediti sebi određene stvari jer naveče nam ne sija sunce. Mi možemo biti zaluđeni boemi koji će samo pričati čuvamo ugalj, a onda dođemo kući, upalimo klimu i izvadimo iz frižidera hladan sok i kažemo: e, danas smo poslali svetu jaku poruku da ćemo čuvati okolinu, a ustvari ta klima radi na nuklearku koja vam zagađuje okean i iz koje osiromašeni uranijum ubacujemo u okean.
RG: Centralna tema vaše skupštine sindikata je zapravo bila vaše učešće u pregovaranju za granski kolektivni ugovor u Bosni i Hercegovini, u grani rudarstva. Da li možeš nešto više da nam kažeš i o tome?
MH: Da, pregovori su se nastavili i mi smo napravili kompromis, budući da je bilo tih političkih turbulencija. Kompromis je da do kraja godine produžimo granski kolektivni ugovor uz povećanje neke cene rada radnicima i na taj način kroz 2–3 godine pregovora uspeli smo da podignemo na određeni viši nivo radnička prava i radničke plate. Naravno, to je nedovoljno u odnosu na sva poskupljenja, ali to je model koji smo uspeli i verujem da ćemo do kraja godine uspeti da realno ispregovaramo mnogo bolji i kvalitetniji kolektivni ugovor. Granski kolektivni ugovor mora da bude fokusiran na radnika, da se adekvatno plati njegov rad i da se zaštiti maksimalno i firma i radnik i njegova primanja. Naši zahtevi koji nisu usvojeni, nažalost, su bili da se vežemo za inflatorne tokove, da napravimo model da ako imate inflaciju 10% da se jedan deo čoveku pomogne kroz te plate. Mislim da ćemo u nastavku pregovora imati više razumevanje od strane pregovarača, mada nama razumevanje ni do sad nije ništa pomoglo. Samo radničko jedinstvo, ako su složni i ako žele da zaustave kompletan proces i da se bore za svoja prava, mogu da ih dobiju. Ako smatra radnik da će neko da mu da nešto bez borbe, u ovom vremenu nažalost od toga nema ništa, dakle radnik mora da se ujedini kroz zvanične institucije i kroz sindikalne organizacije. Može da se izbori za svaki realan realno postavljen cilj. Naravno ne treba postavljati nerealne ciljeve ali kada se postavi realan cilj onda od toga ne treba odustati i ubeđen sam da ćemo napraviti mnogo kvalitetniji gradski kolektivni ugovor.
Poslušajte ceo razgovor sa Mehmedom Hasanovićem na našem podcastu:
Radnički glas 